Рад- Нови Пазар `15

Субота 21.02. ће за већину нас бити једна од историјских, повратак групе коренима, месту одакле је све кренуло. Више генерација на једном месту, одлична атмосфера, победа Рада...
Заувек верни и када је радост и када је бол!

Фото прича--------

Трибина Југ!

Опет на нашем Југу!

После две деценије, група се опет враћа на место настанка, на наш Југ! Буди део историје, буди део будућности. У суботу стани уз брата!

Арматура победити мора!

Бањица

Добродошли у клуб Сербиан фајтер: само Бањица, само Рад!

 Да се те вечери десило нешто непредвиђено и да сам се пробудио из коме, не бих имао ни најмању дилему у ком сам делу Београда. Шал Рада закачен изнад врата, Радова застава у просторији где је ринг, све су то обележја локалпатротизма у постапокалиптичном склоништу на Бањици, у којем тренирају неки од најбољих боксера Србије у овом тренутку. Добродошли у београдски бокс клуб Сербиан фајтер, место где Нике и Адидас ништа не представљају, а Еверласт и Лонсдале симболизују загрижену припадност племенитој, али давно заборављеној и изгубљеној вештини у Србији. Ово је место где нема толеранције за дефанзивне стилове и избегавање борбе као што то чине Мејведер, Вард и слични, овде се највише цене прави мексички ратници попут Хулија Цезара Чавеза, Марка Антонија Барере или чувеног покојног Венецуеланца Едвина Валера.

Док улазим у клуб, чујем са звучника стихове Београдског синдиката. Стефан Чоловић звани Ћела ме уводи са речима: "Све што ваља од бокса у Србији, налази се у овој сали". Његов тренер Иван Алимпић га одмах покопава: "Е, немој ти много да слушаш Стефана."
Хук вијаче и одзвањање напаћених џакова доминирају просторијом. Чоловић иначе тренира клинце и рекреативце и тако зарађује новац док стрпљиво чека прилику да пређе из аматерског у професионални бокс. Од чланарине је успео да купи југа, који се распада на паркингу испред клуба. Скинули су му са њега акумулатор, браник, таблице, задњи брисач...

Али то га не интересује превише, јер је те вечери заказао спаринг са чак тројицом боксера. Један од њих је и Петар Живковић, који у профи боксу има скор 16-1. Повреда и пауза од годину дана је доста зауставила његов пробој на интернационалној сцени. Улазим у просторију где је ринг и затичем га како прескаче вијачу, а убрзо му се придружује и Ћела, у дресу Рада са својим именом на леђима, под будним оком Чича Драже на зиду. Десни ставови провејавају овим просторијама.

У салу улази и Лука Поповић, најутицајнији боксерски менаџер на овим просторима . Значи, на правом сам месту. Чоловић и Живковић размењују озбиљне ударце. Тренер виче: "Мењај бре, шта га чекаш, да стане у гард?! Ради главом, мекано на прстима, иди у десно, ало, у десно, излази ти човек бре у десно!"
 Сваки јачи ударац сам лично проживљавао, као да се сам тог тренутка налазим у рингу док ми фаца постаје једно са туђом боксерском рукавицом. Након три-четири рунде спаринга, у ринг улази нови боксер. Ћела остаје и наставља да плеше. Неколико прецизних удараца убрзало је долазак и трећег боксера, који је такође примио жестоки кроше, за који ми је Чоловић после тврдио да није уопште био јак.
 "Веруј ми, само се наместио, нисам га ја јако ударио уопште", рекао ми је 22-годишњи Ћела.
Ако га упоредимо са Мексиканцима који у профи бокс прелазе већ са 15 година, неко ко није упознат са овим спортом помислио би да је већ закаснио са искораком из аматерске категорије. Међутим, то је далеко од истине.

"Ја сам тек кренуо да тренирам са седамнаест, али то ме не брине превише, време ради у моју корист. Циљ ми је да пређем међу профиће када дође време, могао бих вероватно и сада, али нисам довољно добар. Не желим да постанем јоурнеyман који иде и служе младим боксерима да га побеђују и кале се на њему за 500 евра."
 Бокс је одавно у Србији изгубио популарност, иако се широм света и даље сматра за један од најпопуларнијих спортова. Мултимилионски мечеви, препуне трибине Вемблија, Медисон Сквер Гардена и осталих стадиона и хала, само су потврда те тврдње. Материјално благостање је само сан када се бавиш боксом у Србији, па се мотивација црпи другде.
 "Бокс је раније био веома популаран спорт код нас, а боксери цењени и угледни. Сваки човек који је одрастао седамдесетих или осамдесетих зна да наброји барем пет боксера свог времена. Сада нико не зна ни ко сам ја, ни ко су боксери бољи од мене, репрезентативци и шампиони. Желим да ме људи препознају на улици, да кажу, ово је онај цар што се тукао јуче на телевизији. Овде се сви сада ложе на ММА, а то је све на неком веома ниском нивоу, мада, не кажем ни да је бокс у бољем положају."
Заштитну кацигу избегава. Каже, мораш да научиш да примаш ударце у главу

"Кацига ти прави илузију у глави да можеш да примиш ударац. Али убедљиво највећи бол ти изазива 'Меxикан ливер шот'. Од тога сузе иду. Једном ми је тренер показао, пао сам на под и згрчио се у фетус положај. То ти је забрањено у аматерском боксу. То је још један разлог зашто хоћу у професионалце, јер волим ту тучу у рингу, аматерски бокс уопште није атрактиван."
 Кроз ову салу прошла су бројна значајна имена балканског бокса – Јово Пудар, Драго Јањушевић, Петар Живковић, Срђан Михајловић, Богдан и Вук Митић... Ћелин тренер Алимпић реалан је у процени где је тренутно његов пулен.
 "Стефан је свестан да му тело није најбоље за бокс. То може да поправи само напорним радом, сада је на пола пута и треба да видимо да ли има то што је потребно за профи бокс. Да видимо да ли је прави или ће да остане овде где је", каже Алимпић.

У марту је на програму државно првенство. Ћела истиче да је у његовој категорији увек најжешћа конкуренција - ту је и олимпијац Александар Дреновак, али и још неколико момака за које тврди да су вештији од њега, због чега му је још већи изазов да се бори са њима.
 "Хоћу да га освојим и да постанем репрезентативац, па да одем на Европско или Светско првенство док сам још у аматерском боксу. Да видим како се бију ти Азери, Руси, Украјинци...Да видим где сам. Ако се домогнем Европе и света, доћи ће и лова, иако истичем, уопште се не оптерећујем тиме. Више ми значи што сретнем ортака после две године на улици и јави ми се са 'Де си Кличко'. Мислим да сам тренутно најспремнији боксер код нас, ујутру радим на физичкој спреми у кросфит клубу 'Први тим', увече сам у 'Сербиан фајтеру' где спарингујем."

Клуб је пун од јутра до мрака, кроз њега пролазе и многи навијачи Рада. Ћела је такође једно време био део "Јунајтед форса". Сада иде слабије на текме, више воли да шета питбула Буча, којег и припрема за такмичење ових паса у шест дисциплина – скок у вис, скок у даљ, спринт, скок уз зид, вуча терета и надвлачење.
 "Волим да одем на текме и даље, тамо ми је друштво и другари са којима сам одрастао, али слабо имам времена између тренинга. То слободно време више проводим са псом, волим да га тренирам. Људи имају предрасуде, како и према боксерима, тако и према питбуловима. Капираш, ја сам глупи боксер са Бањице, шетам питбула, возим југа, навијам за Рад и једва чекам да неком разбијем лобању. А мене насиље не интересује уопште. Све у оквирима спорта. Људи морају да раздвоје те две ствари", каже.
 Опраштам се од Буча и Ћеле, ишчекујући кулминацију гајричијевске сцене у којој ће ме неки тамо бањички Вини Џонс питати за кога навијам, одвалити од батина и оставити да лежим у локви крви на паркингу. Сва срећа па нисмо у филму.

 Текст и фото преузети без дозволе аутора са www.vice.com !